Застају и данас галије многе,
затрубе у почаст…
Срби без помпе, сузних очију,
у море венце бацају.
Само тишину и мук тражим,
док туђе море српске кости развејава.
Будућност ваша потопљена
за вечност, позива нас
и покољења ваша после столећа целог,
да рапорт поднесемо себи.
Да семе сачувамо ваше.
Али се за част и образ многи данас плаше.
Згрчено грло и пошта тужна,
што уморни се ту стекосте
и одосте преко силних гора,
стазом коју су Вам богови прорекли.
Преко тешких мушких суза, путем васкрсења.
Живи Срби, ретко када посегоше
за земљама и морима туђим!
Зашто те исте, незаситост своју
српским костима хране?
Немо се растадосте од напаћених душа ваших,
које и даље лутају небеским сводом.
Знајући болно, да су тела ваша разбацана и
оглодана, заувек загрљена морском водом.
Вама је ваша судбина дала да будете јачи и од шрапнела.
Од бајонета и бомби, од сваког метка, зиме, леда.
Од свега што по земљи хода.
Зар да на крају после свих патњи и мука,
да вам вечна кућа буде дубока вода…
И сад после столећа целог,
ту на дну мора, између Кулара и Дивара,
осам хиљада српских мученика, вечни санак и даље снива.
Уморне кости одмара…
Застаните и у почаст затрубите галије царске,
тишину и мук тражим,
нека само убрзано српско срце куца,
и нека живе српске очи сузе лију,
док венци тону и сиње море српске кости развејава…
Са дивљењем и поштовањем

Мирослав Радовић