Zasto sam naslikao ovu sliku?

Da svaki Srbin od svega što ga odslikava bude u ramu samopoštovanja i ponosa. Biti Srbin u svim vremenima je čudna kombinacija umeća preživljavanja svih nepravdi i kratkog pamćenja šta se sve zbilo u prošlosti.

Za sve sto nam se danas dešava ključ je u onom što je već bilo a danas je ključ u onom što će tek biti. Kad bi svaki Srbin umeo da razdvoji sve onoto je spojeno u njemu , sigurno više ne bi bio Srbin.

I zato pitam Srbina u sebi. Odkud ti to da lako zaboraviš: jeftino potrosene srpske glave, prerezane vratove, nerođenu decu, sasečenu mladost u ratovima koji su se mogli izbeci, vešanja majki sestara i devojaka, zamki raznonamenskih, što krvlju svojom placaš prolivanje tuđe krvi, licemerje koje nikad neceš shvatiti, mržnju onih koji vide da si bolji od njih, da mu oprostiš što je tvom pradedi vadio oči kao da otvara ostrige i da i to zaboraviš,to sto praviš bratstvo i jedinstvo sa tvojim krvnikom koji drži kamu iza leđa,to što veruješda ne može da ti se desi ono što ti ne možešdrugom uraditi, to što zineš od čuda šta se zbiva u sudaru laži i nevinosti, to što svo zlo koje trpiš mora da bude baš u tvojoj avliji, to što sebe pitaš stalno zašto?,zašto ti se baš sve ponavlja, zašto mnogi iz tvog roda odoše od majke Srbije da svoj dom sviju negde daleko, da ponesu semku Srbije i da je  umnože s drugima a da opet unuci njihovi osećaju zov Srbije,i opet zašto, zašto? Zašto ti nikada nece biti jasno zašto ovoliko razbacanih kostiju daleko od majke Srbije.

Ovom slikom si napravio kopču u vremenu jednog veka i u prostoru odavde do Krfa i obrnuto ali sve što smo svi itgubili odkoračalo je s vremenom pravo u nenadoknadivost moj Miroslave Radoviću.